Ključne teme i teze
- Zvuk Obojenog programa nastao je kao direktan izraz novosadskog urbanog miljea, spajajući nasleđe konceptualne umetnosti sedamdesetih sa britanskim post-pankom i američkim indi-rokom.
- Minimalistička lirika Branislava Babića Kebre transformisala je slike običnih gradskih ulica, fasada, semafora i Dunava u univerzalne metafore slobode i individualizma.
- Kroz više od četiri decenije rada, bend je očuvao potpunu autorsku nezavisnost, postavši centralni stub novosadske alternativne kulture i inspiracija novim generacijama muzičara.
Grad kao zvučna i poetska matrica
Svaki veliki autorski bend u istoriji popularne muzike neraskidivo je vezan za geografiju i duh grada u kojem je ponikao. Kao što je Mančester sa svojim napuštenim industrijskim skladištima i kišnim ulicama iznedrio hladni, hipnotički post-pank sastava Joy Division i The Fall, tako je i Novi Sad na prelazu iz sedamdesetih u osamdesete godine prošlog veka stvorio specifičan mikrokosmos iz kojeg je iznikao Obojeni program. Razumevanje njihove muzike nemoguće je bez razumevanja novosadskog urbanog pejzaža: širokih bulevara presečenih drvoredima, tišine Dunavskog kej-a, geometrije limanskih blokova i specifične ravničarske melanholije koja se krije iza prividne usporenosti grada.
Kada je Branislav Babić Kebra 1980. godine okupio prvu postavu benda, Novi Sad je već imao duboko ukorenjenu tradiciju umetničke avangarde. Tokom kasnih šezdesetih i sedamdesetih godina, oko novosadske Tribine mladih i časopisa Polja i Új Symposion delovala je čitava generacija konceptualnih umetnika, neoavangardnih pesnika, performera i filmskih autora (poput grupe KÔD, Slobodana Tišme, Miroslava Mandića i Želimira Žilnika). Taj duh radikalnog preispitivanja forme, ironije prema autoritetima i estetizacije svakodnevice prirodno se prelio u pank i novi talas.
U takvom okruženju, Obojeni program nije nastao kao puka kopija zapadnih uzora, već kao autentičan nastavak novosadske avangardne misli preveden na jezik bas gitare, bubnja i glasa.
"Novi Sad nije samo kulisa u kojoj su nastale naše pesme; on je ritam u kojem hodamo, boja fasada pored kojih prolazimo svakog jutra i onaj tihi prostor između dve rečenice u kojem nastaje sloboda."
Nasleđe neoavangarde i pank revolucija u ravnici
Za razliku od Beograda, gde je novi talas često nosio pečat metropolskog dinamizma, ili Zagreba, gde se oslanjao na snažnu medijsku infrastrukturu i art-rok manirizam, novosadska scena je bila intimnija, hermetičnija i beskompromisno okrenuta individualizmu. Zajedno sa grupama kao što su Pekuška patka, Luna, La Strada, Boye i Grad, Obojeni program je formirao zvučni front koji je odbijao bilo kakvo koketiranje sa estradnim mejnstrimom.
Desetogodišnje čekanje na prvi studijski album — Najvažnije je biti zdrav (1990) — nije bilo vreme stagnacije, već decenija laboratorijskog brušenja izraza. Tokom osamdesetih, bend je prošao kroz desetine inkarnacija i stotine koncerata u prostorima kao što su kultna Žuta kuća, Mašinac, Akademija u Beogradu ili Kulušić u Zagrebu. Upravo u tom periodu formirana je čuvena konceptualna ideja u kojoj početna slova prvih sedam studijskih albuma ispisuju ime njihovog rodnog grada, što je detaljno obrađeno u studiji o tajni akronima NOVI SAD.
| Element novosadske poetike | Umetnički i urbani izvor | Muzička i tekstualna manifestacija u radu benda | Reprezentativne pesme i albumi |
|---|---|---|---|
| Konceptualna disciplina | Neoavangarda sedamdesetih i Tribina mladih | Sedam albuma čija početna slova čine akronim NOVI SAD (1990–2005) | Od Najvažnije je biti zdrav do Da li je to čovek ili je to mašina |
| Geometrija i repetitivnost | Urbanizam Limana, Bulevara i kej uz Dunav | Hipnotičke bas linije, rad sa dve bas gitare i precizan, motoričan bubanj | 981, Kočnice, ABCD avioni, Hvala! |
| Minimalizam svakodnevice | Slike običnih predmeta, prirode i gradskih ulica | Kratki, asocijativni stihovi oslobođeni patetike i velikih narativa | Nebo, nebo plavo je, Ona je tu, Kad se neko nečem dobrom nada |
| Vizuelni i literarni sinkretizam | Strip kultura, fanzini i autorski crtež | Kebrine zbirke poezije, proze i prepoznatljivi flomaster-crteži na omotima | Knjige i grafički radovi koji prate albume iz dvehiljaditih |
Kebrina lirika: Između dečije začuđenosti i filozofskog apsurda
Jedan od najfascinantnijih segmenata fenomena Obojenog programa jeste pesnički jezik Branislava Babića Kebre. U domaćoj rok poeziji, koja je često težila ili baroknoj metaforici ili direktnom uličnom realizmu, Kebra je stvorio treći put — jezik radikalne jednostavnosti. Njegovi stihovi funkcionišu poput kolaža sastavljenog od naizgled običnih rečenica koje čujemo u prolazu, naslova iz novina, dečijih brojalica i dubokih egzistencijalnih uvida.
U pesmama kao što su Nebo, nebo plavo je, Kad se neko nečem dobrom nada ili Ona je tu, priroda i grad nisu suprotstavljeni, već se prepliću u svesti posmatrača koji hoda ulicom i beleži mikro-promene u svetu oko sebe. Kebra ne drži političke govore sa bine; on ukazuje na apsurd društvenih normi tako što postavlja naizgled naivna pitanja koja razoružavaju svaku ideološku manipulaciju.
Tri stuba Kebrinog autorskog rukopisa
- Dekonstrukcija fraze i jezika: Korišćenjem neobičnih sintaksičkih spojeva i ponavljanjem ključnih reči, stihovi dobijaju mantrički karakter. Reč u Kebrinom pevanju postaje perkusivni instrument koji prati ritam bas gitare.
- Odsustvo cinizma i očuvanje topline: Iako je zvučna podloga benda često oštra, bučna i disonantna — naročito na albumima Ovaj zid stoji krivo (1991) i Verujem ti jer smo isti (1994) — osnovna emocija pesama nikada nije destruktivna. U središtu njihove poetike uvek stoji potreba za dobrotom, zdravljem, komunikacijom i očuvanjem unutrašnjeg mira.
- Vizuelnost stiha: Kao autor koji se podjednako uspešno izražava kroz crtež i sliku, Kebra piše stihove u osnovnim bojama. Plavo nebo, zelena trava, sivi asfalt i žuta svetla u njegovim pesmama imaju snagu pop-art grafika.
Zvučni inženjering panonskog post-panka: Uloga ritam sekcije
Kako zvuči Novi Sad kada se pretvori u frekvencije? Odgovor na to pitanje leži u jedinstvenoj zvučnoj arhitekturi koju je Obojeni program razvijao kroz decenije, a u kojoj je centralnu ulogu uvek imala ritam sekcija predvođena Bebecom, Cinom i Mikijem.
Dok u klasičnom rokenrolu bas gitara služi kao harmonski temelj koji prati električnu gitaru, u Obojenom programu bas je vodeći melodijski i ritmički glas. Uvođenje postave sa dve bas gitare, bubnjem i vokalom tokom dvehiljaditih i dvehiljadetridesetih godina — dokumentovano na izdanjima Kako to misliš: mi (2012) i 2021=41 (2021) — predstavljalo je hrabar avangardni potez koji je bendu doneo još čvršći, hipnotički gruv.
"Kada iz postave izbacite klasične gitarske klišee i ostavite prostor za dva basa, bubanj i glas, svaka nota postaje vidljiva. Tada više nema skrivanja iza zida buke; ostaje samo čista energija i tačnost misli."
Upravo ta autentičnost i neuporedivost sa bilo kojim drugim bendom u Evropi privukla je pažnju legendarnog britanskog radijskog urednika Džona Pila (John Peel) i dovela do istorijskog trenutka kada je bend ostvario proboj na MTV i BBC radio početkom devedesetih godina. Pil, koji je decenijama promovisao The Fall i Wire, u novosadskom bendu nije čuo imitaciju britanskog zvuka, već autentičan srednjoevropski odgovor na post-pank estetiku.
Kontinuitet slobode: Četiri i po decenije bez kompromisa
U vremenu u kojem su se muzički trendovi smenjivali na svakih nekoliko sezona, a čitave scene nestajale pod pritiskom komercijalizacije, Obojeni program je opstao kao moralni i estetski svetionik domaće alternative. Njihovi kultni koncerti i živa izdanja — od podrumskih klubova do glavne bine festivala EXIT na Petrovaradinskoj tvrđavi — pokazuju bend koji nikada nije pristao da postane nostalgični muzej sopstvene prošlosti.
Svaka nova pesma i svaki novi nastup nose istu onu zapitanost i svežinu sa kojom su 1980. godine izašli pred novosadsku publiku. Kroz spoj panonske smirenosti, avangardne hrabrosti i beskompromisnog post-pank ritma, Obojeni program je upisao Novi Sad na trajnu mapu evropske alternativne kulture.
Česta pitanja
Kako je kulturna klima Novog Sada krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih uticala na nastanak Obojenog programa?
Novi Sad je u tom periodu imao izuzetno razvijenu scenu neoavangarde, konceptualne umetnosti, stripa i književnosti okupljenu oko Tribine mladih i studentskih glasila. Ta atmosfera eksperimenta i otpora malograđanskoj rutini direktno je oblikovala rani izraz Branislava Babića Kebre i nastanak Obojenog programa 1980. godine.
U čemu se ogleda specifičnost Kebrinog pesničkog postupka u poređenju sa beogradskom i zagrebačkom rok scenom?
Za razliku od narativnog ili direktno političkog pristupa koji je dominirao u drugim centrima, Kebra koristi fragmentarne slike, apsurd, dečiju neposrednost i ponavljanje kratkih slogana, stvarajući otvorene asocijativne celine u kojima slušalac sam pronalazi značenje.
Zašto se zvuk Obojenog programa često povezuje sa arhitekturom i ritmom ravnice?
Hipnotička, repetitivna ritam sekcija sa naglašenim bas linijama i oštrim, razlomljenim gitarskim akordima odražava geometriju novosadskih bulevara i smireni, ali unutrašnjom tenzijom nabijeni temperament panonskog podneblja.
Koja su kultna mesta u Novom Sadu bila ključna za razvoj benda u prvoj deceniji rada?
Prostori kao što su Žuta kuća, rukometni teren u Dunavskom parku, klubovi na Petrovaradinskoj tvrđavi, Mašinac i Studio M Radio Novog Sada predstavljali su ključne tačke okupljanja, proba i prvih koncerata benda.